Direktor kompanije poziva sekretaricu i kaže joj: "Hajde, spremi se, idemo na nedelju dana na službeni put u inostranstvo..."
Sekretarica po povratku kući obaveštava muža: "Dragi, moram sa šefom na službeni put na nedelju dana, moraćeš sam da se brineš o sebi..."
Muž obaveštava svoju švalerku: "Moja žena putuje na nedelju dana, provešćemo to vreme zajedno..."
Švalerka obaveštava svog đaka kome daje časove iz matematike: "Biću veoma zauzeta, imam puno posla i pauziraćemo nedelju dana..:"
Ðak sav srećan obaveštava svoga dedu: "Dedice moj, biću slobodan nedelju dana i nemam časove, jer mi je nastavnica zauzeta, hajde da idemo na pecanje..."
Deda (direktor kompanije) ponovo zove svoju sekretaricu: "Plan je promenjen, moj unuk me moli da provedemo vreme zajedno. Putovaćemo drugi put..."
Sekretarica zove svoga muža: "Dragi, moj šef je zauzet, službeni put je odložen..."
Muž zove švalerku: "Nećemo moći ove nedelje, žena je odložila put..."
Švalerka zove đaka: "Nastave će ipak biti kao i obično..!"
Ðak zove dedu: "Dedice, nastavnica je rekla da će nastave biti kao i obično, ne mogu da ti pravim društvo..."
Deda zove svoju sekretaricu: "Ne sekiraj se, ipak putujemo ove nedelje. Spremaj stvari..."

Voleo bih da sam slikar.

Da chetkicom milujem

neprestano po platnu

tvoje lice i telo.

 

Ali nisam.

Da sam barem pesnik neki

Pa da napishem pesmu

Koja bi pochinjala i zavrshavala se

imenom tvojim.

Ali nisam.

Shto ne postah muzichar?

U svakoj bi odsviranoj noti

Chula ono shto svi znaju.

Da znachish mi puno

Ali nisam.

Zaista mi je zao ali
moracesh se zadovoljiti
Shto te samo ovako prosto
volim.

Kada se, pre trideset godina, porodici Pineda rodio drugi sin, roditeljima su rekli da je dete teško hendikepirano i da, osim najosnovnijih stvari, nikada ništa neće biti u stanju da nauči. To isto dete ovih dana sprema odbranu diplomskog ispita na fakultetu za psihopedagogiju Univerziteta u Malagi.

Španac Pablo Pineda jedini je Evropljanin s Daunovim sindromom koji je dogurao tako daleko - i doveo u sumnju neke naučne predrasude o deci s naročitim potrebama

Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: "Znaš li da imaš Daunov sindrom?" Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: "Profesore, da li sam ja to malouman?" Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: "Hoću li moći da nastavim da učim?" Rekao je: "Naravno!"

Čim sam stigao kući, majci sam postavio pitanje: "Da li je istina da imam Daunov sindrom?" Tu je bio i moj brat Pedro, student medicine, koji je počeo da mi objašnjava genetiku i tako sam ponešto shvatio. I postavio sam isto pitanje: "Mogu li da nastavim da učim?" I mama i brat odgovorili su istovremeno: "Razume se, zašto da ne?" I bilo mi je lakše.

Nemam ja nikakav "poseban" Daunov sindrom. Ili ga imaš ili ga nemaš, nije moguće imati ga manje ili više. Ali, svi mi koji ga imamo, baš kao i oni koji ga nemaju, različite smo ličnosti, pa se, valjda, ne ponašamo isto. Nismo sazdani po istom kalupu. Mislim da medicinska literatura nije prema nama pravedna, opisuje nas kao jednu osobu i to mnogo crnje nego što stvarno jesmo.

Kada sam počeo da čitam sve što je o Daunovom sindromu napisano, pomislio sam da ja nisam takav, da sam, sigurno, poseban slučaj i da su drugi onakvi kako piše u knjigama. Naravno da nisam bio u pravu. Kao što rekoh, ili ga imaš ili ga nemaš!

Nisu me hteli u školi

I bio sam besan što se mentalne sposobnosti osoba s Daunovim sindromom uvek prikazuju kao gore nego fizičke. Objašnjavaju kako smo retardirani, finije, s "posebnim potrebama" i, što je najgore, da tome nema leka. Genetika je tako htela. Zašto? Ne zna se!

U medicinskom udžbenicima i studijama mešaju mentalno stanje s ludilom kao i nekada davno kada se zaista nije pravila razlika između čoveka retardiranog i ludog. Etiketa "mentalno" uvek se povezuje s maloumnošću. I danas.

Pošao sam u gimnaziju, niko u školi nije očekivao dečaka s Daunovim sindromom i svet me je gledao pogledom: "Šta ovaj traži tu?" I učinili su nešto surovo i nezakonito: pokušali su da nagovore profesore da izglasaju da nisam za gimnaziju, da me treba smestiti tamo gde idu deca s Daunovim i ko zna kakvim još sindromima. To, srećom, nije uspelo.

Uvek niže ocene

Svoje školske drugove, još smo bili deca, osvajao sam planski i polako. Znao sam da moram, da bi me prihvatili, da se uključim u njihove priče, da se ničim ne izdvajam. Na kraju smo postali drugovo. Na časovima sam bio aktivan, postavljao sam pitanja. Kod kuće sam učio što sam više mogao. Tako sam stekao poverenje profesora da je s mojim mozgo sve u redu.

Nekako u to vreme privukao sam pažnju jer je bilo nezamislivo da neko s Daunovim sindromom pohađa gimnaziju i to uspešno. Od tada se sve pogoršalo. Kada smo imali šesnaest godina, školski drugovi počeli su da me gledaju s visine i prestali su da mi se obraćaju. Valjda su postali svesniji naše fizičke razlike.

Život mi se pretvorio u pakao. Postao sam malodušan, na granici da odustanem i ispišem se iz gimnazije. Nisam znao kako da tu svoju odluku saopštim roditeljima i zato sam ćutao. Nisam hteo da zbog mene pate više nego što je potrebno. Bili su to veoma teški dani. Osoba koja mi se tada najviše našla bila je školski psiholog.

Profesori su, kao na početku, postali prema meni sumnjičavi, davali su mi niže ocene nego što sam zasluživao. Govorili su da neću naučiti, da ne znaju kako da mi objasne ono što mi nikada neće biti jasno. Na kraju trećeg razreda gimnazije sve se, ponovo, vratilo na staro.

Mojoj majci, ona o tome priča i danas, najteže je bilo kada sam je, još davno, pitao da li će moje lice uvek ostati ovakvo ili će se promeniti, pa da bude kao kod mojih drugova. Rekla mi je istinu, roditelji me nikada nisu lagali, da ću uvek biti ovakav. I to sam odmah prihvatio. Bio sam mali.

Kasnije sam shvatio da sve osobe s Daunovim sindromom imaju uzane oči, kao Mongoli, blažen izraz lica, nizak rast i punačko telo. Veoma smo prepoznatljivi! Jednom me je jedna gospođa, baš na nekom predavanju o Daunovom sindromu, pitala imam li nameru da se podvrgnem estetskoj hiruškoj operaciji koja bi mi promenila crte lica.

Tada sam imao samo četrnaest godina, ali sam već dovoljno znao i odgovorio sam joj nimalo učtivo: "Zar vam se moje lice ne dopada? Za mene je ono čast!" Naravno da mi nikada nije bilo čast, ali tako sam joj u ljutini rekao. Jedna od nevolja osoba s Daunovim sindromom jeste što je društvo naviklo da ih smatra večitom decom.

Velika nepravda

Možda neki od nas i nesvesno biraju da nikada ne porastu kako ne bi morali da se suoče sa svetom koji doživljavaju, s punim pravom, kao neprijateljski. Neke na to upućuju sami roditelji. To mi je razumljivo, ali nije moj slučaj. Veoma rano počeo sam da se grozim sažaljenja. Izlazio sam u svet da bih dokazao ko sam i za šta sam sposoban.

Kada smo sa školom pošli na put u Italiju, imao sam petnaest godina, policija na aerodromu u Madridu učinila mi je veliku nepravdu. Odjednom su pronašli da petnaestogodišnjak, pogotovo s Daunovim sindromom, ne sme da napusti zemlju bez izričitog roditeljskog odobrenja. Kao da su me profesori kidnapovali i silom poveli sa sobom!

Moj profesor je objasnio da te iste večeri treba u Italiji da održim predavanje, ali mu nisu poverovali i počeli su da se smeju kao ludi: Predavanje? U petnaestoj godini, pa još s Daunovim sindromom? Koješta! Profesor je morao da telefonira mojim roditeljima i tek tada su me pustili. Bila je to jedna od prilika kada čovek postaje svestan koliko su predrasude duboko ukorenjene.

Moji roditelji mnogo su doprineli ovome što sam uspeo da uradim sa svojim životom. Uvek su se prema meni ponašali u skladu s mojim godinama, a ne sa izgledom i Daunovim sindromom. Kod njih ni u čemu nisam imao popusta. Smatrali su da treba da postanem samostalan i samodovoljan i tako su me vaspitavali.

U početku, kada sam kao dosta mali nekud išao autobusom, roditelji su se, saznao sam mnogo kasnije, veoma plašili, ali su strah zadržavali za sebe i pratili me izdaleka, nikada ih nisam primetio. Onda su i s tim prestali. Bili su hrabri i, za moje dobro, nikada nisu popustili. Za njih sam, čini mi se, bio sasvim obično dete i samo su se bojali kako će drugi da me prihvate.

Uvek sam zaljubljen

Ja i žene. Oduvek sam gledao devojčice i uvek sam zaljubljen. Imao sam mnogo platonskih ljubavi. Čim vidim lepu devojku, zaljubim se. Voleo sam devojčice još u gimnaziji. Postojala je jedna zaista veoma lepa. Jedne večeri njen dečko mi je, u šali ili ne, rekao: "Znači, dopada ti se ova mala..."

Bilo mi je užasno i u suzama sam se okrenuo i pošao kući. Devojčica je pošla za mnom govoreći: "Pablo, mi smo dobri drugovi, treba to i da ostanemo!" To je bilo nešto najgore što je mogla da mi kaže. Samo, ona to nije znala. Ja sam bio svestan toga da će mi Daunov sindrom obeležiti život, da devojke nikada neće moći da se zaljube u mene. Uprkos tome, bunim se na tu pomisao. Moja devojka će, znam, morati da bude sasvim posebna.

Mogao sam uveliko da živim sam, ali na studijama nisam zarađivao, a skupoća je velika, pa sam ostao kod roditelja. Pročitao sam jedan univerzitetski izveštaj u kome piše da velika većina studenata stanuje kod roditelja zbog troškova života. U tome nisam izuzetak.

Osećam se kao i svi drugi studenti, bar još malo dok ne odbranim diplomski rad. Već sam počeo da radim, i to u društvenoj službi opštine Malaga. Posvećen sam osobama sa invaliditetom. Deca s posebnim potrebama i njihovi roditelji dolaze kod mene na razgovor, da ih uputim šta da rade. Eto, pomažem drugima, takav sam fakultet izabrao.

Pablo Pineda

Došla ekipa RTS-e, iz redakcije školskog programa, u jednu seosku zabit, da snimi tipičan radni dan jednog našeg seljaka. Seljak se namesti pred kameru i počne priču:
- Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, drmnem jednu-dve rakijice i isteram ovce na ispašu. Dok one pasu ja slistim jos jedno četiri-pet...
- Stop - uleće režiser - Pa jeste li vi normalni?! Ovo je školska emisija, decu treba kulturno uzdizati. Lepo vi kažite kako čitate knjige, pričajte o kulturi... Ajde ponovo.
- Ustanem ti ja tako oko pola pet i pročitam knjigu-dve, pa onda isteram ovce na ispašu. Dok ovce pasu ja ti se lepo sit načitam, a onda kad ih vratim kući pred ručak ja onako na brzaka prelistam dve-tri knjige. Uz ručak mnogo volim da čitam. Obično uzmem neku deblju knjigu da se mogu posle ručka lepo ispavati. A onda kad ustanem dođe komšija Pera i mi tu pročitamo jedno tri-četiri knjige pre nego što siđemo u selo. Uveče se celo selo okuplja u biblioteci. Tu svi čitamo i komentarišemo šta je ko pročitao. Oko deset sati obično bibliotekarka proglasi fajront jer smo pročitali sve knjige. Tada se svi preselimo kod komšije Žike. On ima štampariju.....

Podrška: Kakav kompjuter Vi imate?
Korisnik: Bijeli...

Dobar dan, ja sam Marta, ne mogu da štampam. Svaki put kada pokušam pojavi se poruka "Ne mogu da nađem štampač". Čak sam podigla štampač i stavila ga ispred monitora, ali kompjuter joŠ uvijek kaže da ne može da ga nađe...

Korisnik: Imam ogroman problem. Kolega je postavio skrinsejver na moj kompjuter, ali svaki put kada pomjerim miš, on nestane!

Korisnik: Moja tastatura ne radi uopšte.
Podrška: Da li ste sigurni da je utaknuta u kompjuter?
Korisnik: Ne. Ne mogu da vidim zadnju stranu kompjutera.
Podrška: Podignite tastaturu i napravite 10 koraka unazad.
Korisnik: OK
Podrška: Da li je i tastatura pošla sa Vama?
Korisnik: Da.
Podrška: To znači da tastatura nije priključena. Ima li tamo još jedna tastatura?
Korisnik: Da, ovdje je još jedna tastatura. Aaaa...ova radi!

Korisnik: ne može da se "nakači" na internet.
Podrška: Da li ste sigurni da koristite ispravnu lozinku?
Korisnik: Da siguran sam. Vidio sam da je i moj kolega unio istu.
Podrška: Možete li da mi kažete koja je vaša lozinka?
Korisnik: Pet zvjezdica.

Podrška: Kliknite na ikonicu "My computer" na lijevoj strani ekrana.
Korisnik: Vaše lijevo ili moje lijevo?

Podrška: Dobar dan. Kako Vam mogu pomoći?
Korisnik: Zdravo... Ne mogu da štampam.
Podrška: Hoćete li da klikćete onako kako ja budem i...
Korisnik: Slušaj drugar, nemoj da počinješ stručno sa mnom! Nisam ti ja Bil Gejts!

Korisnik: Imam problem da štampam u crvenoj boji...
Podrška: Da li imate kolor štampač?
Korisnik: Ne.

Podrška: Šta je sada na vašem monitoru gospođice?
Korisnik: Medo koga mi je moj dečko kupio u supermarketu.

Podrška: A sada pritisnite F8.
Korisnik: Ne radi.
Podrška: Šta ste tačno uradili?
Korisnik: Pritisnuo sam F taster 8 puta, baš kao što ste mi rekli, ali se ništa ne dešava...

Podrška: Vaša lozinka je malo slovo j kao jabuka, i veliko slovo V kao Viktor, i broj 7.
Korisnik: Da li je 7 velikim ili malim slovima?

Podrška:Koji antivirusni program koristite?
Korisnik: Netscape.
Podrška: To nije antivirusni program.
Korisnik: Jao, izvinite...Internet Explorer.

Podrška: Majkrosoftova tehnička podrška, mogu li Vam pomoći?
Korisnik: Dobar dan! Čekao sam više od 4 sata na vas. Možete li mi reći koliko dugo treba da čekam prije nego što budete mogli da mi pomognete?
Podrška: Uff..? Izvinite, ne razumijem Vaš problem?
Korisnik: Radio sam u Word-u i kliknuo na help dugme prije više od četiri sata. Možete li mi reći kada ćete konačno moći da mi pomognete?

Podrška: Kako Vam mogu pomoći?
Korisnik: Pišem svoj prvi e-mail.
Podrška: U redu, i, kakve vrste je vaš problem?
Korisnik: Pa, napisao sam pismo, ali kako da ga ubacim u poštanski sandučić?